Iako se danas o mnogim temama iz oblasti mentalnog zdravlja priča mnogo više nego ranije, sa takvom pričom se najčešće počne tek kada nešto postane ozbiljan problem. Recimo, kada nas telo zaustavi, kada ono što je ranije bilo lako postane nemoguće ili kada shvatimo da su nam resursi na izmaku.
Kao i mnoga stanja u kojima se nađemo, ni burnout ne dolazi iznenada i na prepad. Obično se razvija postepeno, kroz mesece svakodnevnog napora, ignorisanja signala i života u kojem stalno pokušavamo da postignemo još nešto (ono čuveno „samo još ovo da završim”).
Mentalni zamor, kao prekursor sagorevanja, nešto je što dugo može da izgleda kao normalno stanje. Nastavljamo da radimo, završavamo obaveze, dostupni smo drugima i spolja delujemo potpuno funkcionalno, dok se iznutra odvija urušavanje. Savremeno društvo i hasl kultura slave zauzetost, pa kada umor počne da uzima maha, naša prva reakcija bude pokušaj da se dodatno potrudimo. Jedna kafa više, sat sna manje i biće okej (neće).
Kao psihološkinja koja svakodnevno radi sa ljudima koji balansiraju između visokih profesionalnih očekivanja i ostatka svog života, izdvojila bih četiri ključna znaka preopterećenja koje smo skloni da zanemarimo.
1. Često počne sa povećanim zaboravljanjem
Mentalni zamor često prvo pogađa pažnju i koncentraciju. Zaboravljamo sitnice, stalno osećamo dozu anksioznosti u vezi svojih kalendara, planera, to-do lista; teško pratimo više informacija odjednom ili usred razgovora ne možemo da se setimo neke reči.
Tada često pomislimo kako smo „samo” rasejani ili neorganizovani. Međutim, mozak pokušava da sačuva energiju jer mu je kapacitet preopterećen. Kada smo dugo pod stresom, čak i male svakodnevne odluke počinju da troše mnogo više resursa nego ranije. Zato deluje kao da su nam kognitivni kapaciteti desetkovani; zato što i jesu. Mozgu koji je ušao u mod preživljavanja više kognitivne funkcije mogu predstavljati luksuz koji je nemoguće priuštiti.
2. Emocije idu u plus ili minus - ekstremno
Dugotrajna mentalna iscrpljenost direktno narušava našu sposobnost da regulišemo sopstvena emocionalna stanja. To se manifestuje kroz dva naizgled suprotna smera.
Prvi je pojačana osetljivost i prepoznaje se po tome što nas sitnice mogu izbaciti iz takta. Brže se rasplačemo ili osećamo nagli nalet anksioznosti zbog nečega što nam je suštinski nevažno (recimo, minimalna promena u rasporedu). Kao da sve doživljavamo kroz lupu: previše blizu i uveličano.
Drugi smer je emocionalna praznina, poznata i kao otupelost. Ona se javlja kao odbrambeni mehanizam, koji deluje tako što, kada je sistem preopterećen, on se prosto isključi. Kao posledica, stvari koje su nas ranije ispunjavale više to ne čine. Život počinjemo da posmatramo kroz sivi filter, vukući se kroz dane i odrađujući ne samo posao, već i sam život. Čekajući da se nešto desi, često bez ideje šta.
3. Kratak fitilj
Kada smo mentalno zamoreni (mada preferiram izraz „skršeni” jer verodostojnije opisuje ovo stanje), prag tolerancije nam se smanjuje. Sitnice počinju da nas iritiraju, gubimo strpljenje, a detetovo zapitkivanje ili običan razgovor sa kolegama doživljavamo kao teško opterećenje.
Nekada se to pokazuje kao kratak fitilj prema ljudima koje volimo, a nekada kao nasušna potreba da se povučemo od svih jer više nemamo kapacitet za zahteve okruženja.
Iako je nekim ljudima nervni sistem prosto tako „naštelovan” da mu smeta previše stimulacije, ono što se ovde, kao simptom burnouta, javlja jeste promena: osoba koja je do juče volela društvo drugih odjednom se povlači ili ona koja voli da bude sama više to ne može, bez napada panike ili nekog sličnog neprijatnog stanja.
4. Telo počinje da šalje signale
Telo, obično pre našeg mozga, zna kad nešto nije u redu. Ne ustručava se da preuzme kormilo onda kada um (to jest, mozak) ode u aut. To se često manifestuje kroz glavobolje, probleme sa spavanjem, konstantan umor, pad imuniteta, napetost u leđima ili stomaku.
Telo, ovim simptomima, pokušava da nam skrene pažnju da vozimo u rezervi i treba ga poslušati.
