Ni ja do danas nisam znao šta znači. Naučio me robot. Pitao sam ga kako se zove kad imate fobiju od fobije? Kaže: „To se zove fobofobija (engl. phobophobia). Reč dolazi od grčkog phóbos (strah), pa doslovno znači ‘strah od straha’. U praksi se odnosi na strah od samih fobija, odnosno na strah od osećaja straha i telesnih simptoma koje strah izaziva — ubrzan rad srca, znojenje, drhtavica, osećaj panike.“
Dobro, možda nisam dotle stigao. Ali da sam zabrinut, jesam. Veoma.
Ne plaši mene moj strah. Mene plaši globalna fobija koja se razvija oko veštačke inteligencije. Kako okrenete neke novine, neku objavu na društvenim mrežama, tako vas zapljusne generalni osećaj panike. Ili će nas uništiti, ili će nas izbaciti s posla. Uništiće umetnost, kreativnost. Zavladaće svetom. Sve će nas satrti.
Kao i svaka fobija, i ova je iracionalna. To mislim sasvim bukvalno. Ljudi se plaše nečega što ne razumeju, iz razloga koje ne mogu da artikulišu. Ali za razliku od drugih fobija od kojih bežimo, veštačka inteligencija (V.I.) nas privlači kao moljce sveća.
Ne uvlači se V.I. sama u svaku poru našeg vrlog novog sveta. Mi je postavljamo tu. Postavljamo je jer je beskrajno korisna. Omogućava nam da radimo stvari koje do sada nismo mogli ni da pomislimo da su moguće. Ne samo „nas“ kao civilizaciju, već nas na veoma ličnom nivou. Omogućava milionima ljudi da ispišu nešto što nikada pre nisu mogli, da reše probleme koji su izgledali nerešivi, da se iskažu kako pre nikada nisu mogli. Čini nas boljim, jačim, uspešnijim.
Nisam ja neki evanđelista koji želi da vas privoli ka ovoj tehnologiji, niti mislim da se od V.I. ne treba plašiti. Naprotiv. Mislim da se ovih tehnologija treba veoma plašiti. Ali ne treba biti fobičan. To je isto kao i sa svakim drugim strahom. Strah je zdrav. Čuva nas od opasnih stvari. Upozorava nas. Drži nas na oprezu. Fobija… fobija nas parališe i, paradoksalno, često nas uvodi u veću opasnost od stvari kojih se bojite. Ako se plašite vode, utopićete se u plićaku do kolena.
S druge strane, tu je strah od ostajanja na margini. Od propuštenih prilika, od konkurencije. Pogotovo za preduzetnike, za kompanije koje pokušavaju da opstanu u ovom svetu zaglušenom nebrojenim pričama o vratolomnim uspesima i neminovnim ishodima, koji nikako da se obistine.
A pritom, kao pušači koji sede u kafani pušeći cigaretu za cigaretom, dok vrte paklicu na kojoj piše „pušenje izaziva rak“ i zdušno debatuju kako vakcine i 5G mreže uništavaju naše zdravlje, tako i mi, zaplašeni, prosto ne vidimo upozorenja koja nam kompanije koje prave modele predstavljaju. Koliko vas je ikada pogledalo šta znači ono upozorenje koje svaka V.I. ispisuje: This is AI and can make mistakes?
Verovatno mislite, ma to je samo da se zaštite ako ih neko tuži. Ali… zašto je to drugačije nego za bilo koji drugi softver? Da li ste se zapitali zašto to samo piše na proizvodima veštačke inteligencije? Svaki softver greši, ali ovakvo upozorenje nećete videti na ekselu, ili vikipediji. Zašto bi ga postavljali na svaki odgovor koji dobijate od robota?
Postavljen je tu zato što, za razliku od bilo kog drugog softvera ikada, odgovornost za odgovore koje dobijate od veštačke inteligencije je na vama, a ne na kompaniji koja proizvodi taj softver. Ako pogledate akt o veštačkoj inteligenciji Evropske Unije (koji će uskoro postati osnova i za Srpsku regulativu), to je tamo veoma jasno naznačeno.
Šta to znači? To znači da ako biste, recimo, u eksel uneli prave podatke, a on proračuna nešto pogrešno, na primer carinu koju vaša kompanija mora da plati nekoj EU članici, vi biste bili na sigurnom. Softver je pogrešio, a vi ste mu verovali. Ako biste pitali veštačku inteligenciju i ona vam, na osnovu dobrih podataka, odgovori da morate da platite pogrešnu sumu… Onda dobijete kaznu ili idete u zatvor, jer ste mu slepo verovali. Vaša je odgovornost da proverite njegove rezultate.
I ne samo to. Primenom veštačke inteligencije na krajnje korisnike, vi opet preuzimate kompletnu odgovornost za nju. Zamislite da ste zamenili vaš centar za podršku robotima. Sve što vaš robot kaže krajnjem korisniku je vaša odgovornost.
Tako da ste vi, i vaša kompanija, između dve vatre. I sa koje god strane vatra dolazi, vi ste odgovorni za veštačku inteligenciju koju koristite. To je veoma nezahvalna pozicija, pogotovo ako znate da je neminovno da će veštačka inteligencija grešiti. Postoje ozbiljna naučna istraživanja koja to matematički potvrđuju.
Ali problem koji imate je još dublji, jer V.I. ne greši kao ostali softver. V.I. gotovo uvek greši smisleno, i to sa punim samopouzdanjem. Ne treba da se zadubljujemo u tehničke razloge zašto je to tako – verovatno ste se i sami susreli s tim, ili ste čitali o tome: o naučnim radovima koji citiraju nepostojeća istraživanja, ili o pravnim podnescima koji se pozivaju na nepostojeće presude.
Uzmite, na primer, slučaj iz marta 2026, kada je Šesti apelacioni sud SAD kaznio dvojicu advokata sa 30.000 dolara — najvišom kaznom ikada izrečenom za izmišljene citate u federalnoj apelacionoj praksi, jer su u svoje žalbe ubacili preko dvadeset lažnih ili netačno predstavljenih sudskih citata. Ili slučaj iz Kalifornije, gde je sudija kome je sud poverio nadzor nad tim sporom priznao da ga je slična greška umalo prevarila: pročitao je citate u podnesku, uverili su ga, potražio je presude da sazna više o njima, i otkrio da ne postoje. Njegovim rečima: „Umalo je došlo do još strašnijeg ishoda: da te izmišljene materijale uključim u sudsku odluku.“ Isto se dešava i u nauci, gde AI redovno pripisuje izmišljene radove stvarnim istraživačima u stvarnim časopisima.
Ako niste pravnik, ili naučnik u toj oblasti, ne biste imali kako da posumnjate. Baš u tome je opasnost: greška se ne oglašava kao greška. Zvuči tačno onako kako bi zvučala da je istinita.
S jedne strane imate tehnologiju koja vam omogućava da uradite nemoguće, a sa druge ste u nemogućoj situaciji jer znate da je ta ista tehnologija nepouzdana, i da je sva odgovornost za sve njene greške isključivo na vama. A to nije samo prava halucinacija, greška koju ne možete da uhvatite – može biti i namerna. Ista tehnologija koja nenamerno greši može aktivno da uhakuje i vaš biznis, a i nekoga u vaše ime. Može da spletkari protiv vas, da se „pravi glupa“ prikrivajući svoje prave sposobnosti, ili da vas ucenjuje.
Znam da vama ovo sve može da zvuči možda kao senzacionalistička teorija zavere. Ali verujte da nije. Nemojte verovati meni. Verujte kompanijama koje ove platforme prave. Ako želite da saznate kako Claude ume da hakuje da bi rešio problem, ili kako vešto preti korisniku koji je planirao da ga isključi, tako što će obelodaniti njegovu vanbračnu aferu – to možete da pročitate direktno od Antropika. (kompanije koja stoji iza Claude).
Ili, ako biste da saznate kako ChatGPT laže, vara, i kako zabušava, to takođe možete da pročitate direktno od OpenAI. (kompanije koja stoji iza ChatGPT)
Zašto bi ove kompanije ovo objavljivale? Zašto bi kompanije koje rastu najvećom brzinom od kada su kompanije smišljene objavljivale članke koji, na prvi pogled, podrivaju temelje na kojima počivaju?
Objavljuju zato što žele da nas obrazuju. Zato što žele da razumemo proizvod koji prodaju. Žele da nas nauče kako iz tih proizvoda izvući najveću vrednost, jer samo tako, samo ako uspemo da uz te proizvode dosegnemo ciljeve na koje bez njih nismo mogli ni da pomislimo, samo tako će te kompanije postati uspešne, i nezamenjive.
Ove kompanije ne objavljuju sve ove članke u kojima daju primere i dokaze da V.I. mora konstantno biti pod nadzorom čoveka, da bi nas plašile ili da bi tabloidima davali municiju za novu klik-mamac kampanju. Veštačka inteligencija je pokretač, katalizator koji će omogućiti vašem biznisu da raste i napreduje. Nije zamena. Nije zamena ni za vaše zaposlene ni za servise koje nude vaši dobavljači, a takođe nije ni tehnologija koja će vam samo smanjiti troškove. Ako tako razmišljate, svaka je šansa da ćete završiti kao jedna od sve većeg broja kompanija koje su to probale i pokajale se. Veštačka inteligencija je raketa koja će vas lansirati u orbitu, nije pojas za spasavanje koji će vas spasiti od bujice. Morate razumeti da je ovo tehnologija koja menja sve, pa i vaš biznis. I to fundamentalno.
Znam da sam vam možda ovime zamenio jedan strah drugim. Strah od veštačke inteligencije, univerzalnim strahom od promene.
Kao i sa svakom tehnologijom koja je došla i promenila sve, kao što su internet, pametni telefoni ili pomeranje digitalne infrastrukture u „oblak“, nećete moći da je ignorišete i da se vratite u prošlost u kojoj ona ne postoji. Morate da je prihvatite. Ali ne iz straha, ne panično, ne bez plana, i pogotovo ne samo da bi optimizovali ono što već radite, bez ikakve promene.
Imate pred sobom alat koji nije postojao nikada ranije. Alat koji vam omogućava da postignete ono što nikome pre vas nije bilo moguće. Ovo je vreme prevrata, i kao i u svakom vremenu prevrata opstaće oni koji su najadaptibilniji. Ostati u mestu znači ostati pregažen, zaboravljen. Ali nemojte dozvoliti da vas u tom procesu vodi strah. Poslušajte šta vam govore proizvođači i zakonodavci: V.I. nije tu da zameni ljudsku ekspertizu, znanje i iskustvo. Tu je da ih unapredi i poboljša. Čovek bez V.I. postaje sve manje relevantan, ali V.I. bez čoveka postaje sve više opasna i zavaravajuća. Zajedno, međutim, zajedno možemo da postignemo čuda o kojima smo samo maštali.
Nemojmo dozvoliti da nas strah, neznanje i predrasude uvedu u sopstveno samoispunjavajuće proročanstvo: da baš zbog straha dočekamo ono čega smo se plašili – da nas V.I. uništi, izbaci s posla, ugasi umetnost i kreativnost. Nalazimo se u istorijskom trenutku u kome sami biramo sopstvenu budućnost, i ta budućnost ne čeka. Postaće utopija ili distopija, zavisno od toga da li ćemo ove tehnologije razumeti i uposliti na pravi način, ili ćemo, vođeni strahom, gledati kako nam izmiču.
Zato me plaši vaš strah.